Nikom ko nema simptome bolesti, ne savetujem da ide lekaru na sistematski pregled. Ako ljudi imaju neke simptome, ni tada to nije dobro rešenje. Ceo proces dijagnostike – od trenutka kada kročite u ordinaciju u zakazanom terminu – retko kad je koristan ritual. Sam čin predaje „svešteniku“ – doktoru i povinovanje njegovim željama znači da vas čeka neka korist od toga. Osećanje koje se ovim hrani je to da kad idete na što više pretraga i nalaza, mislite da će vam biti bolje. Sve to je najobičnija glupost. Treba da pristupite procesu dijagnostike sa sumnjom, a ne sa poverenjem. Treba da ste svesni opasnosti, da čak i najjednostavniji, na izgled bezazleni zahvat može da dovede vaš život i zdravlje u opasnost.
Alatke za dijagnostiku su vrlo opasne. Stetoskop, na primer, nije ništa drugo do sveštenički doktorski amblem. Kao alatka, može više da naudi, nego što koristi. Nema sumnje da postoji visok rizik zaraze od upotrebe stetoskopa sa jednog pacijenta na drugog. Gotovo da ne postoji nijedna ozbiljna bolest na koju možete da posumnjate ili je odredite koristeći stetoskop. U slučaju recimo, urođenog srčanog oboljenja kada beba poplavi, očigledno je o čemu se radi jer je beba plava. U drugim slučajevima srčanih oboljenja, dijagnoza može da se odredi merenjem pulsa na različitim delovima tela. Ako je reč o suženju aorte na primer, puls će biti slabiji ili ga neće biti u butnoj arteriji na preponi. Nije vam potreban stetoskop da to utvrdite. Jedina prednost stetoskopa nad golim uhom prislonjenim na grudi je praktičnost i pristojnost lekara. Ne postoji ništa što će on bolje čuti stetoskopom nego kad prisloni uho na grudi pacijenta. U stvari, poznajem neke lekare koji stave stetoskop oko vrata, pritisnu zvono na grudi pacijenta, ali ne stave naušnice stetoskopa u uši! Jedno vreme sam mislio da je to zaista strašno. Više ne.
Iako deluje mnogo impresivnije od stetoskopa, elektrokardiogram (EKG) je samo još jedna skupocena igračka za lekara. Još pre 20 godina urađen je izveštaj koji je otkrio da čitanje EKG varira i razlikuje se čak do 20%, zavisno od lekara do lekara koji pred sobom imaju isti nalaz i još 20% kada isti lekar čita taj nalaz u neko drugo doba dana. Doba dana, prethodna aktivnost i mnogi drugi faktori pored samog stanja srca mogu da utiču na nalaz. U jednom slučaju, EKG je bio pozitivan u samo 25% dokazanih srčanih udara, identičan nalaz nađen je u 50%, i potpuno negativan nalaz kod ostalih ispitanika. A u drugom testiranju, pokazale su se velike abnormalnosti kod sasvim zdravih ljudi.
Do sada, ubedljivo najinvazivnije i najopasnije sredstvo dijagnostike u lekarskoj ordinaciji je rendgen aparat. Na žalost, zbog svog velikog religijskog značaja, teško da će se lekari odreći rendgena. Oni znaju da se ljudi dive sposobnosti doktora da im vidi kroz kožu, dok usredsređeno bulje u snimke i vide ono što niko ne može da vidi. Mislim da su se lekari bukvalno oduševili ovom moći i počeli da koriste rendgenske zrake na sve, od bubuljica na nosu do fetusa u utrobi majke. Mnogi akušeri i dalje insistiraju na X-zracima kada nisu sigurni u svoje prste prilikom određivanja položaja deteta – uprkos činjenici da je dečja leukemija u podrobno dokumentovanoj vezi sa prenatalnim zračenjem. Poremećaji štitne žlezde, od kojih su mnogi kancerogeni, sada se javljaju kod hiljade ljudi koji su snimali glavu, vrat i gornji deo pluća rendgenom pre dvadeset ili trideset godina. Rak štitne žlezde može da se pojavi i posle minimalnog zračenja, manjeg od onog kada snimate zub. Naučnici su pred Kongresom posvedočili o opasnosti malih nivoa zračenja za sadašnju kao i buduću generaciju zbog genetskog nasleđa. Optužili su rendgen za nastanak šećerne bolesti, kardiovaskularnih bolesti, moždanog udara, visokog krvnog pritiska i katarakte – što je sve povezano sa starenjem. Druge studije pokazuju jasnu vezu između zračenja i raka, poremećaja krvi, kao i tumora centralnog nervnog sistema. Konzervativne procene povezuju direktno zubno i rendgensko zračenje sa oko 4.000 smrtnih slučajeva svake godine.
Laboratorijski testovi su drugi par rukava dijagnostike koja čini više zla nego koristi. Medicinski testirane laboratorije su se pokazale skandalozno netačne u izvršenim analizama. 1975. Centar za kontrolu bolesti (CDC) u svom izveštaju o stanju laboratorija širom Amerike, konstatuje da je 10 do 40% bakteriološkog testiranja nezadovoljavajuće, 30 do 50% nije prošlo jednostavne hemijske testove, 12 do 18% zabrljalo je u određivanju krvne grupe, a 20 do 30% omanulo je u testovima na hemoglobin i elektrolite. A povrh svega, pogrešni rezultati su dobijeni u više od čet vrtine svih urađenih analiza. U jednom drugom nacionalnom istraživanju, 50% laboratorija „visokog ranga“ sa licencama za rad u medicini, nije prošlo testiranje. Ogromna skala ponovljenih 25.000 analiza od strane 225 laboratorija u Nju Džersiju otkrila je da je samo 21% njih bilo sposobno da u 90% zadatog vremena dobije zadovoljavajuće rezultate. Samo je polovina laboratorija prošla test u 75% zadatog vremena.
Dok god ovi testovi imaju toliki procenat netačnosti i greške, jedini način gledanja na njih je kao na sveta predskazanja ili rituale proricanja sudbine: oni zavise od ćudljivih prohteva bogova i veštine čarobnjaka – sveštenika. Čak i u slučaju kada božanstva održe svoju reč i vaši testovi budu čudesno tačni, još uvek postoji mogućnost da ih lekar pogrešno protumači. Pisala mi je jedna žena da je na poslednjem rutinskom pregledu otkrivena krv u njenoj stolici. Lekar joj je odredio još nebrojeno mnogo analiza, uključujući test radioaktivnim barijumom, koje su se sve vratile kao negativne. Iako je žena trpela bolove od ovih analiza, on joj je odredio još testova. Šest meseci kasnije, njegova dijagnoza sada oslabljenoj i izmučenoj ženi je glasila: imate suviše kiseline u stomaku!
Godišnji sistematski pregledi nekada su se preporučivali samo visoko rizičnoj grupi industrijskih radnika i prostitutkama. Danas, lekari preporučuju da svi idu na redovne preglede, bar jednom godišnje. Za poslednjih pedeset godina redovnih pregleda, međutim, nije nađen ni delić dokaza koji bi pokazao da oni koji idu na redovne preglede žive duže od onih koji izbegavaju lekare. Zbog jasnih rizika koje nose, rekao bih da je za vas neosporno bolje da ne idete na sistematske preglede.
dr Robert Mendelson